Kada voliš nekoga
Ljubav...
Kada voliš nekoga...
Udišeš... a izdišeš...
Lebdiš... a na zemlji si...
Toplo ti je... a mraz je...
Bezuslovno...
Beskrajno...
5 Komentari |
0 Trekbekovi
TV je dobar?
Šta ujutru gledate kada upalite TV? A šta ste gledali kada ste bili dosta mlađi? Primećujete li razliku?
Da? Dobro za vas.
Ne?! huh... :-I
Sećam ih se kao da je bilo juče, i mogu samo da kažem da sam uživala, smejala se i ujedno učila od njih. Junaci tadašnjice zamrli su, i čini mi se da se niko ne trudi da ih povrati ili napravi nešto slično. Čuveni Duško i Zlatko (Metla bez drške), Fazoni i fore, Branko Kockica... davila sam se u tim emisijama!
Tadašnji crtaći su bili vedri, smešni, neiritantni, nedebilni i bez nasilja. Sećam se da sam ujutru svaki put pre nego što odem u školu, za vreme doručka obavezno gledala Viteza Koju i Mlatu, Mece Dobriće, Štrumfove, a kada sam bila još mlađa uveče u tačno određeno vreme svaki dan su bile dečije emisije za laku noć... Danas klinci mogu u to vreme da slušaju političare i gledaju grotesni realiti poput Farme, gde decu uče kako da budu prosti i nekulturni, da se svađaju i psuju... Puno nekog besa... Hm... toliko je život ovako ne sladak, zašto se onda svi trude da bude još manje sladak u tim trenutcima kada se porodica okupi ispred tv? Hm, zašto ne bi svi skupa negde prošetali? :D
Čini mi se da sadržaji koji danas postoje ne utiču na klince pozitivno, već su emisije takvog sadržaja da zatupljuju, čine ih pasivnim, ne razmišljaju o onome što gledaju... ili sam to samo ja? Danas se junaci samo tuku, a natprirodna snaga je ono što ih karakteriše. Hm, i kako posle stati iza svojih stavova kada znaš da ti ne poseduješ tu natprirodnu moć?
Nisu samo klinci oštećeni... Da nema kanala kao što su Animal planet, Discovery, National geography, Nature, danas, u vreme IZBORA izbor skoro i da ne postoji. Svi oponašaju jedni druge, i koja je svrha 70 kanala? Filmovi su 80% bez smisla ili im je smisao glup, puni nasilja, straha...
Ali džabe kukati i prozivati. Problem je i u tome što se većina tome prepušta... malo je onih koji stanu iza onoga što žele da rade i to stvarno urade, ili onih koji osete da uopšte nešto žele. Ja se trudim da što manje provodim pored tv, jer znam da postoji toliko toga što mogu da radim van TV. Moj život nije tv, i drago mi je zbog toga. Dani su mi ispunjeniji, ja sam vedrija, i prijatnija.
Uživajte i VI!!! :D
4 Komentari |
0 Trekbekovi
Moja mala borba za opstanak
Hrana u Srbiji… slava – pečenje,rodjendan – roštilj, brza hrana – hamburgeri… meso, meso, meso! Mislim da kada ne bi bilo mesa, da bi to za mnoge bio smak sveta. Imam puno prijatelja i poznanika koji ne mogu da zamisle obrok bez mesa. I to je meni čudno.
S druge strane, moj izbor da ne jedem meso je mnogima čudan. Počevši od mog ćaleta, koji u početku nipošto nije prihvatao, a kasnije nije mogao da veruje da on, mesoljubac, ima ćerku koja ne jede meso. Mnogo mi je teško bilo u početku, nisam poznavala nikoga ko je vegetarijanac, u Srbiji je to nepopularno, moji su mi pružali otpor misleći da uobražavam. Kad se setim uvek se nasmejem, ja sam od malena izdvajala iz tanjira svasta nesto mesnato, toliko da je moja majka bila prinudjena da mi stavi naočare za sunce kako ne bih videla. Medjutim, ni to nije uspevalo. Mogla sam satima da sedim za stolom i čekam da ono što je ostalo „ispari”. I tako sam rešla da se posvetim kulinarstvu za svoju dušu, pošto sam jedina u porodici sa ovakvim izborom, a i da ne komplikujem majici kada treba ručak da se spremi.. Na taj način sam saznala da skoro ništa od nutrijenata ne gubim, otkrila sam mnoge druge načine tretiranja povrća, u kombinaciji sa mnogim zamenama za meso. Bio je to popriličan izazov. Na kraju sam uspela, i mnogi uživaju u čudima kulinarstva, tj. vegetarijanstva.
Taj izbor mi je puno puta predstavljao problem. Nije lako prehraniti se van kuće. Ne postoje radnje brze hrane za vegetarijance, a dosadi stalno kupovati peciva. Ubrzo mi je postalo neprijatno da izvoljevam kada odem u goste na neku klopu, ljudi lepo spremili pizzu ili neku pitu, s mesom naravno, pa i njih dovedem u nelagodnu situaciju. Desi se da i oni koji znaju zaborave, pa opet ostanem gladna. Nije sve u hrani, pa i ne pravim problem, iako zna da zasmeta. Posle nekog vremena sam se navikla da dokle god sam u Srbiji, moraću da se snalazim kako znam, i da obavezno jedem pre nego što krenem u goste J
I tako godinama...
6 Komentari |
0 Trekbekovi
Seks ili emocija?
Moram da primetim da je seks prilično aktuelan i moderan, i kao glagol i kao imenica.
Ali kako je seks u našoj zemlji još uvek tabu, iako se priča o njemu, iz radoznalosti adolescenata on se sve ranije dešava, i često je praćen neželjenim situacijama, kao što su iskorišćavanje, slomljena srca, neželjena trudnoća... Zar za samo nekoliko trenutaka zadovoljstva, dopustiti nečemu praznom da ispuni nečiji život?
Sigurno se pitate o kakvoj praznini govorim?
Ljudi često izveštačeno i olako doživljavaju seks, poput sprave sa zadovoljavanje, ili da bi na tren uklonili frustracije, za reklamu... Ono što me je navelo da mislim ovako jeste činjenica da većina parova svoje veze započinje na osnovu dobrog seksa, što je i održava, jer ako nije, onda veza ne traje dugo. Ono što bi trebalo da nas razlikuje od životinja jesu svest, sposobnost da se izrazimo kroz osećanja itd, ali izgleda da većinu to polako napušta, jer se prepuštaju hormonima koji bukte njihovim telom i polako ga preuzimaju :) Danas je seks taj koji upravlja životom, a ne osećanja.
"Činjenice, izgleda, nikoga više ne šokiraju: 20% četrnaestgodišnjakinja već je stupilo u polne odnose, 60% dečaka te dobi spremno je na seks za jednu noc. Većina doživljava svoj “prvi put” izmedju petnaeste i sedamnaeste, a neki već u dvanaestoj."
Naišla sam na jedan tekst, rekla bih jedne srednjoškolke, gde opisuje bes svog dečka dok razgovaraju o nebitnim stvarima, i kako ga nervira sve što ona kaže, a da se u toku seksa ne buni. Sve je više devojčica koje sve ranije stupaju u seksualne odnose, misleći da je to ono čime će pridobiti "muskarca", a u stvari nikako ne shvataju da je to samo ružan način da prodaju sebe i zadrže dećka koji, očigledno, ne mari za njih kao biće. Koliko puta prekore sebe kada ih dečko ostavi bez razloga, i ubrzo ga vide sa nekom drugom, klinkom ili samo boljom ribom? Koliko devojaka zrače nečim neopisivim što jedan neobavezni seks uništi? Fizička lepota je postala bitnija od unutrašnje. Nekada su muškarci nalazili razne načine da zadive devojku, i žao mi je što se to skoro izgubilo u savremenom društvu. Džentlmenstva je sve manje, a prostakluka sve više.
Kod odraslih to obično izgleda ovako:
Bili smo mladi i divlji, seks je bio fantastičan i vatren, nisu prolazili dani a da nismo uživali jedan u drugome, topili se u znoju i mirisali na nektar ljubavi i požude... Venčali smo se, rodila sam mu dvoje dece, i... sve se promenilo... Njemu više nije mogao da se digne, manje smo pričali i na kraju, počeli smo da spavamo u odvojenim sobama, masturbirajući... Svadje su postale učestalije, i ubrzo potom usledio je razvod.
Koliko ovakvih ili sličnih parova znate? Na hiljade, i što je još gore, njihov broj raste. Svaki peti bračni par se razvodi, dok je u SAD-u i ostatku Evrope to čak i češce.
Previše mi je smešno kada čujem za takve slučajeve, toliko da postaje žalosno. Ljudi su počeli da gube smisao za lepo, smisao za dubinu, smisao za spoznaju... Zar je toliko teško uspostaviti dobru komunikaciju pre svega? Zar je toliko teško zavoleti nekog toliko da iz ljubavi čeznes za njim/njom, a ne zato što ti hormoni preplavljuju telo? Ne možeš da zavoliš nekog samo zato što je seks sa njim tako dobar, onda voliš osećanje koje dobar seks izaziva u tebi. To nas približava životinjama (seks bez emocija).
Ljubav nije igra, ona je vrlo duboka i ozbiljna. Seksualnost, kao najviši izraz intimne ljubavi, takodje.
.
Želim vam svima puno ljubavi :)
15 Komentari |
0 Trekbekovi
Kultura straha
Postoji kodeks ljudskogponašanja, i on neosporno evoluira. Svako doba ima svoj strah, ali se ono čegase ljudi boje, menja.
Koliko puta u toku dana senadjete u situaciji koja vas na neki način, manje ili više, uplaši, ili viditedruge da su uplašeni? Nebrojivo mnogo. To su uglavnom sitnice, ili neke namauobičajene i urodjene pojave, kao obavezno gledanje preko ulice, ili osećaj ukasnim večernjim satima kada prolazite kroz neku mračnu ulicu, pa i strašnevesti koje nam mediji redovno i više puta na dan serviraju... nebrojanomnogo... Pitanje je da li nam je sve to urodjeno, i na kraju krajeva potrebno?
"Svet bezbednog je drugačijiod sveta uplašenog". Većinu strahova sami sebi nekako nametnemo tokomživota, svesno ili nesvesno. Mediji neprekidno podsećaju koliko je svet"opasan", a to rade i roditelji. Dok smo mali, svašta može da buderealno, pa i "strašni" Gremlini :) Ako će danas da me nešto pregazi,pa naći će način ma koliko se ja pazila. Ako je tebi visok krvni pritisak,nemoj meni da nabijaš strah zbog toga. Ako ti je došlo vreme da umreš, umreceši to nećeš moći da izbegavaš mnogo dugo. Pusti reku da ide svojim tokom!
Izgleda da je nekima zaistacilj da zastraše većinu kako bi vladali. To je, moram da priznam, za orden, alilicemerni, jer i ta osoba ima svoje strahove koje projektuje. Nemoguće jeuplašiti nekog ako se ni ti ne plašiš istog, isto kao što je nemoguće voletinekog ako ne voliš sebe, ili poštovati nekog ako ne poštuješ sebe... onda tiosećaj nije poznat. Pa je tako danas strah u velikoj meri i važan političkiresurs. Bilo šta se može predstaviti kao opasno, ako se informacija iznesedovoljno jednostavno. Dobar primer su filmovi, kao DAN POSLE SUTRA (Day aftertomorow), gde su neke stvari na naivan načn prikazane, možda čak i pogrešan.Mnogi prihvataju tvrdnje drugih organizacija ili grupa bez ikakvogpromišljanja, ne proveravajući verodostojnost.
Svet je pun potencijalnihopasnosti, saobraćajne nesreće, parče betona koje pada sa stare zgrade,teroristi... Ali većina tih potencijalnih opasnosti nikada ne postane aktuelnaza mnoge osobe! Može se reći da je ono što nas plaši ono što je zlo. CitiraćuEpikteta, "ono što uznemiruje i straši čoveka nisu više stvari, već njihovsmisao i predstave o stvarima." Bez obzira da li je to čega se bojimostvarno ili ne, dovoljno udaljeno da ne možemo sresti ili ne, bojaćemo se. Zbogcega? Zašto pokušavamo da bežimo od opasnosti, zapravo i nije neka opasnost akone znamo šta je. Pa tako stižem do prvog urodjenog sraha, strah od nepoznatog,strah da se može desiti nešto neprijatno, užasno. Ljudi su skloni preterivanju,maštanju, uglavnom horor i triler filmovi nas teraju da maštamo na taj način,nama strašan. Pa tu je i strah od iznenadnog zvuka, više karakteriše animalnustranu ljudi, koji je čist refleks, i izaziva pojačano lučenje adrenalina unašem telu.
I naravno, moj omiljeni, strahod smrti (prisutan u svim ostalim). Toliko gnevnih ljudi na Boga zbog bolestikoje haraju vekovima, mutiraju i ne predaju se. Hm, interesantno je to da zasvoju tugu ljudi MORAJU da okrive nekog. Valjda kada si gnevana na nekog lakšeti je kada preneseš to osećanje dalje... u svakom slučaju, meni ne predstavljaproblem, jer na to gledam kao na najprirodniju, biološku, stvar na svetu. Zapravo, ljudi se ne boje smrti kao smrti, već se boje odvajanja od voljenih, odlaska u nepoznato. Šta može biti strašnije od boravka na zemlji? Možda ne znamo, samo treba promeniti ugao posmatranja na stvari, i sve može izgledati mnogo jednostavnije i bezbolnije.
3 Komentari |
0 Trekbekovi
