Moja mala borba za opstanak
Hrana u Srbiji… slava – pečenje,rodjendan – roštilj, brza hrana – hamburgeri… meso, meso, meso! Mislim da kada ne bi bilo mesa, da bi to za mnoge bio smak sveta. Imam puno prijatelja i poznanika koji ne mogu da zamisle obrok bez mesa. I to je meni čudno.
S druge strane, moj izbor da ne jedem meso je mnogima čudan. Počevši od mog ćaleta, koji u početku nipošto nije prihvatao, a kasnije nije mogao da veruje da on, mesoljubac, ima ćerku koja ne jede meso. Mnogo mi je teško bilo u početku, nisam poznavala nikoga ko je vegetarijanac, u Srbiji je to nepopularno, moji su mi pružali otpor misleći da uobražavam. Kad se setim uvek se nasmejem, ja sam od malena izdvajala iz tanjira svasta nesto mesnato, toliko da je moja majka bila prinudjena da mi stavi naočare za sunce kako ne bih videla. Medjutim, ni to nije uspevalo. Mogla sam satima da sedim za stolom i čekam da ono što je ostalo „ispari”. I tako sam rešla da se posvetim kulinarstvu za svoju dušu, pošto sam jedina u porodici sa ovakvim izborom, a i da ne komplikujem majici kada treba ručak da se spremi.. Na taj način sam saznala da skoro ništa od nutrijenata ne gubim, otkrila sam mnoge druge načine tretiranja povrća, u kombinaciji sa mnogim zamenama za meso. Bio je to popriličan izazov. Na kraju sam uspela, i mnogi uživaju u čudima kulinarstva, tj. vegetarijanstva.
Taj izbor mi je puno puta predstavljao problem. Nije lako prehraniti se van kuće. Ne postoje radnje brze hrane za vegetarijance, a dosadi stalno kupovati peciva. Ubrzo mi je postalo neprijatno da izvoljevam kada odem u goste na neku klopu, ljudi lepo spremili pizzu ili neku pitu, s mesom naravno, pa i njih dovedem u nelagodnu situaciju. Desi se da i oni koji znaju zaborave, pa opet ostanem gladna. Nije sve u hrani, pa i ne pravim problem, iako zna da zasmeta. Posle nekog vremena sam se navikla da dokle god sam u Srbiji, moraću da se snalazim kako znam, i da obavezno jedem pre nego što krenem u goste J
I tako godinama...
