Svaštalica

Postoji kodeks ljudskogponašanja, i on neosporno evoluira. Svako doba ima svoj strah, ali se ono čegase ljudi boje, menja.

Koliko puta u toku dana senadjete u situaciji koja vas na neki način, manje ili više, uplaši, ili viditedruge da su uplašeni? Nebrojivo mnogo. To su uglavnom sitnice, ili neke namauobičajene i urodjene pojave, kao obavezno gledanje preko ulice, ili osećaj ukasnim večernjim satima kada prolazite kroz neku mračnu ulicu, pa i strašnevesti koje nam mediji redovno i više puta na dan serviraju... nebrojanomnogo... Pitanje je da li nam je sve to urodjeno, i na kraju krajeva potrebno?

"Svet bezbednog je drugačijiod sveta uplašenog". Većinu strahova sami sebi nekako nametnemo tokomživota, svesno ili nesvesno. Mediji neprekidno podsećaju koliko je svet"opasan", a to rade i roditelji. Dok smo mali, svašta može da buderealno, pa i "strašni" Gremlini :) Ako će danas da me nešto pregazi,pa naći će način ma koliko se ja pazila. Ako je tebi visok krvni pritisak,nemoj meni da nabijaš strah zbog toga. Ako ti je došlo vreme da umreš, umreceši to nećeš moći da izbegavaš mnogo dugo. Pusti reku da ide svojim tokom!

Izgleda da je nekima zaistacilj da zastraše većinu kako bi vladali. To je, moram da priznam, za orden, alilicemerni, jer i ta osoba ima svoje strahove koje projektuje. Nemoguće jeuplašiti nekog ako se ni ti ne plašiš istog, isto kao što je nemoguće voletinekog ako ne voliš sebe, ili poštovati nekog ako ne poštuješ sebe... onda tiosećaj nije poznat. Pa je tako danas strah u velikoj meri i važan političkiresurs. Bilo šta se može predstaviti kao opasno, ako se informacija iznesedovoljno jednostavno. Dobar primer su filmovi, kao DAN POSLE SUTRA (Day aftertomorow), gde su neke stvari na naivan načn prikazane, možda čak i pogrešan.Mnogi prihvataju tvrdnje drugih organizacija ili grupa bez ikakvogpromišljanja, ne proveravajući verodostojnost.

Svet je pun potencijalnihopasnosti, saobraćajne nesreće, parče betona koje pada sa stare zgrade,teroristi... Ali većina tih potencijalnih opasnosti nikada ne postane aktuelnaza mnoge osobe! Može se reći da je ono što nas plaši ono što je zlo. CitiraćuEpikteta, "ono što uznemiruje i straši čoveka nisu više stvari, već njihovsmisao i predstave o stvarima." Bez obzira da li je to čega se bojimostvarno ili ne, dovoljno udaljeno da ne možemo sresti ili ne, bojaćemo se. Zbogcega? Zašto pokušavamo da bežimo od opasnosti, zapravo i nije neka opasnost akone znamo šta je. Pa tako stižem do prvog urodjenog sraha, strah od nepoznatog,strah da se može desiti nešto neprijatno, užasno. Ljudi su skloni preterivanju,maštanju, uglavnom horor i triler filmovi nas teraju da maštamo na taj način,nama strašan. Pa tu je i strah od iznenadnog zvuka, više karakteriše animalnustranu ljudi, koji je čist refleks, i izaziva pojačano lučenje adrenalina unašem telu.

I naravno, moj omiljeni, strahod smrti (prisutan u svim ostalim). Toliko gnevnih ljudi na Boga zbog bolestikoje haraju vekovima, mutiraju i ne predaju se. Hm, interesantno je to da zasvoju tugu ljudi MORAJU da okrive nekog. Valjda kada si gnevana na nekog lakšeti je kada preneseš to osećanje dalje... u svakom slučaju, meni ne predstavljaproblem, jer na to gledam kao na najprirodniju, biološku, stvar na svetu. Zapravo, ljudi se ne boje smrti kao smrti, već se boje odvajanja od voljenih, odlaska u nepoznato. Šta može biti strašnije od boravka na zemlji? Možda ne znamo, samo treba promeniti ugao posmatranja na stvari, i sve može izgledati mnogo  jednostavnije i bezbolnije.